Dobri i loši potezi Fonda za razvoj

Najava direktorke Fonda za razvoj da će se rokovi za otplatu investicionih kredita produžiti sa 6 na 10 godina i da će kamatne stope biti maksimalno 3 umesto sadašnjih 4,5 odsto dobra je vest za srpsku privredu, ali i dalje nije dobro što država još nije odredila prioritetne privredne delatnosti za razvoj, ka kojima bi bila usmerena sredstva.

Mreža za poslovnu podršku ocenjuje da je Fond za razvoj produžavanjem rokova otplate kredita i spuštanjem kamata izašao u susret privrednim društvima koja to traže još od izbijanja ekonomske krize u Srbiji, početkom 2009. godine. U uslovima smanjene tražnje i sve niže kupovne moći građana, ali i otežanog plasmana roba i usluga u inostranstvo zbog niske konkurentnosti ovi potezi Fonda za razvoj su razumni, jer se i zarada privrednih društava u izvoznim poslovima “stanjuje”, pa je nužno da i Fond smanji svoje kamate.

Šta nedostaje?

Međutim, i dalje čudi nedostatak strategije razvoja izvoza i prepuštanja razvoja preduzeća stihiji na tržištu. Svaka savremena država ima razrađen desetogodišnji plan stimulacije onih privrednih grana za čiji razvoj postoje domaći resursi, jedino se u Srbiji politika ekonomskog razvoja svodi na “jurenje investitora po belom svetu” ili “pronalaženje država koje će kreditirati Srbiju da uposli investiture iz tih država”. Strani investitori su potrebni Srbiji, jer oni smanju spoljno-trgovinski deficit zemlje, donose sa sobom tržište i nova znanja i tehnologije, ali i pored toga postoje značajni resursi za razvoj organske i tradicionalne poljoprivredne proizvodnje, receptivnog turizma, uključivanje sektora MSP u podizanje kapaciteta za izgradnju obnovljivih izvora energije, razvoj reciklažne industrije, razvoj saobraćajnih usluga i logistike na Koridorima 7 i 10, itd. Sredstva Fonda za razvoj, kao novac poreskih obveznika u Srbiji, treba da budu usmerena na razvoj ovakvih projekata koji dugoročno mogu da obezbede povećan devizni priliv i stabilizuju finansijske prilike u zemlji. U Srbiji se, počevši od državnih institucija, pa do nivoa privrede, koja se uglavnom bori za opstanak, još premalo radi na razvoju ovih potencijala.

Takođe, Fond za razvoj mora da ima i posebnu kreditnu liniju za važne infrastrukturne projekte koje država mora da realizuje u procesu pristupanja Evropskoj uniji, kao što su projekti saobraćajne, komunalne, bezbednosne, energetske, ekološke i druge infrastructure. U zemljama EU postoje različite institucije i kompanije koje kroz partnerstvo sa srpskim institucijama i ovdašnjim kompanijama mogu da kreiraju projekte i da sa njima apliciraju kod evropskih fondova, ali problem predstavlja što institucije u Srbiji nemaju fond iz koga bi država Srbija obezbedila neophodnih 5,10 ili 20 odsto za svoje učešće, što predstavlja uslovih ovih projekata. Zbog toga izuzetno trpe privreda i građani u Srbiji, što iako postoje partneri koji mogu da podignu nivo infrastrukture u Srbiji i kroz te aktivnost unesu značajne količine novca i tehnologije u našu zemlju, državne institucije nemaju nikakvu politiku planiranja za ovakve projekte, pa potencijalni strani partneri često obijaju pragove u želji da nam ponude da zajednički radimo ove poslove.

Nužno je da politika razvoja i usmeravanje državnih sredstava za razvoj budu koordinisani sa strategijom razvoja zemlje i strategijom razvoja malih i srednjih preduzeća, ali i sa nužnim projektima za pristupanje zemlje EU. Kada se upravljanje ekonomijom bude odvijalo na taj način to će značiti i prekretnicu u odnosu prema privredi i sigurno dati rezultate kroz dugoročno smanjenje spoljnotrgovinskog deficita, nezaposlenosti i siromaštva u Srbiji.